Kako sam slupao laptop

Categories Hardware, ITPosted on

Na svu sreću pomenuta situacija mi se nije desila, ali jesu slične nezgode, poput čupanja kabla pod naponom, otkaza ispravljača i slučajong prolivanja kafe. Doduše, nije bilo nekih posledica, ali pretpostavljam da se slično desilo i mnogima koji čitaju ove redove. Šta onda raditi, većina  garancija proizvođača koje dobijao sa kupljenim laptop računarima ne pokriva ove nepredviđene nezgode – koje se ipak dešavaju.

Sve do nedavno, dok  kompanija Toshiba nije odlučula da ove nepredviđene ali dešavajuće okolnosti uvrsti u svoju garanciju koju ponosno i sa pravom naziva “Garancija bez obzira na sve“.

Zapravo, i to nije sve. Začuđujuće, ali ova garancija obuhvata još neke rizike koji nam nikada ne bi pali na pamet kada kupujemo tako vredne stvarčice poput prenosnih računara. Ko bi vam dao garanciju da će vam zameniti računar ukoliko ga uništite vašom krivicom alu usled najneverovatnijih okolnosti. Ili, ko bi vam nadoknadio računar ukoliko vam ga ukradu, što uopšte nije neobičnost. Ili ukoliko, zamislite  – izgubite posao – što je takođe velika verovatnoća u ovoj krizi. Odgovor na sva pomenuta pitanja je – Toshiba, upravo Toshiba nudi “Garanciju bez obzira na sve”, kao besplatnu dodatnu garanciju za novi Toshiba laptop uz njihovu standardnu garanciju.

Kako bi proširili ove sjajne vesti, kompanija Toshiba je pored ovog mog bloga koji čitate angažovala još par regionalnih tech-blogera u cilj skretanja pažnje blogosfere na Toshibinu zaista sjajnu  “Bez obzira na sve garanciju.

Pored svega, one najvrednije i originalne čeka vredan poklon u vidu HD video kamkorder Toshiba Camileo S20!!!!

Kako doći do ove super HD kamerice?

Put je jednostavan, ostavite na kraju ovog zapisa priču (treba da bude originalna, a poželjno je i  zabavna) koja se odnosi na nezgodu, štetu, oštećenju, šaljivu zgodi koju ste doživeli sa svojim laptop računarom, u dužini do 1.000-1.500 karaktera.

U obzir prilikom odlučivanja o najoriginalnijoj priči ućiće svi komentari-priče koji pristignu do 5. aprila (do kada traje akcija), a takođe vas molim da sa istom pričom ne učestvujete na ostalim blogovima koji će se pojaviti u blogosferi.

Zato, setite se svojih zgoda i nezgoda sa laptopom, i budite kreativni! Podelite sa blogosferom vašu komentar priču !

U vezi same garantne akcije Adrijan Vazdar, biznis menadžer za region Jadrana kompanije Toshiba Europe GmbH: ” “Garancija bez obzira na sve” uvedena je pre godinu dana, u pravo vreme, u ekonomskoj situaciji. Ovim potezom smo dodatno učvrstili poziciju Toshibe kao pouzdane robne marke među partnerima i krajnjim korisnicima. Naši kupci mogu uvek da se osećaju sigurno kada kupuju Toshiba laptop

Update

Još dva bloga uključena u kampanju: Eniax i Miloš.

Please follow and like us:

36 comments

  1. Radim u ujakovoj firmi, marketing menadžer. Radim sa kolegom koga baš i ne volim.
    Kolega je prošle nedelje kupio novi laptop i neprestano ili priča o njemu ili pokazuje mi šta sve može. Priznajem, bio sam i pomalo ljubomoran.
    Kako više nisam mogao da slušam o njegovom laptopu, odlučim da će taj laptop morati da leti. I leteo je. Sa stola. Zapeh “slučajno” za kabl laptopa, koji je poleteo ka podu praćen koleginim vriskom. Ustajem sa poda, čisteći nepostojeću prašinu sa pantalona i gledam koleginu reakciju. Pritrčava laptopu, podiže ga i kao brižna majka kojoj je dete palo naglavačke, zagleda ga sa svih strana. Ništa. Laptop kao na jastuk da je pao. Sad imam još veći poriv da njegov novi laptop pošaljem u Večna lovišta.
    Par dana kasnije, nosim neki reklamni materijal i spuštam ga na sto, opet “ne videvši” koleginu šolje za kafu. Šolja se prevrće, kafa se razliva po Koleginom laptopu. “Sreća pa je bez kofeina” reče kolega. Mora da me zeza. A pre neki dan je onako vrištao za njim. Izvinjavajući se za svoju “nespretnost” upitah ga zar mu ne bi bilo žao da je laptopu nešto bilo? Brišući tastaturu, Kolega odgovara kako su sve te stvari pokrivene garancijom i kako i sam ne veruje šta sve garancija pokriva. I dok on nastavlja da priča meni misli odlutaše na scenario u kome sam ubedio ujaka da otpusti Kolegu, pa nek se sad slika sa garancijom. U tom trenutku me prenu Kolegin glas koji ushićeno reče da mu vraćaju pare čak i ukoliko izgubi posao.
    Ok, ovo je već previše. “A gde reče da si kupio laptop? I koji je to tačno model?” Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se.

  2. Pre par godina sa ekipom sa kojom sam radio na jednom projektu krenuo sam put susednog grada kolima na završni sastanak u vezi budžeta prijekta kod organizatora. Nenormalna vručina, otvoreni prozori, promaja a nervoza na 1000… Aplikacija je bila u završnoj fazi ali nam je bilo jako bitno da dodamo jos par detalja kako bi prošli na projektu gde veliki broj drugih apliciraju. Zbog toga je moj lap-top bio kod kolege na zadnjem sedištu u full režimu sa otvorenih desetak prozora. Koleginica je sedela do njega i sve vreme tražila da se ubaci svaki detalj koji je bio povezan sa drugim stranama u otvorenim stavkama. Jako komlikovano ali ne i za nas jer smo završavali nešto što nam je kasnije donelo mnogo zadovoljstva različitih oblika.
    Medjutim, bas u trenutku kad smo zadnje podatke preneli na fleš memoriju, ispred auta je izletela neka životinja. Brzom reakcijom i vožnjom cik-cak uspeo sam da izbegnem sudar i sigurnu štetu ili nesto jos gore. Nasmejan i super raspoložen, uzviknuo sam kako sam super vozac i kako sam fenomenalnom reakcijom uspeo da izbegnem udes. Ali se niko nije nasmejao, svi cute, niko me ne hvali, ne bodri, jednostavno muk i tišina. Pitam šta se desava , jel su svi u redu a oni mi kažu da zaustavim auto.
    Desilo se to da je lap-top i trenutku zaobilazenja životinje i krivudave vožnje ispao sa krila mog kolege, koleginica mu je malo inercijom svog tela pomogla i lap-top je odleteo kroz otvoreni prozor auta. Kolega drži flešku, ne zna da li da se smeje što je ceo projekat na flešci, ili da plače sto je lap-top odleteo ko zna gde. Čekaju moju reakciju.
    BITNO je da su svi prošli bez ikakvih problema, a lap-top je posle servisa u funciji i sada pisem ovu priću na njegu. Jeste da tandrče kao mašina za veš kad je na centrifugiranju, ali radi.
    Krajnje mu je vreme da se zameni novim , snažnjim modelom, mozda sa zaštitom od raznoraznih udaraca, a možda i super osiguranjem koje nudi Toshiba. Ipak je ova druga varijanta prihvatljivija, pogotovo estetski i psihički.

  3. U brzini , napravio sam gresku i ispao nepismen, pa bih zamolio za ispravku :
    nisam pisao na “njega” nego “na njemu”, lol :P :D
    Verujem da ces ispraviti, moderisati ovaj moj komentar( brisati ga) kao i predhodni( prepraviti ) ?
    Unapred hvala… :P :D

  4. LAP-TOP(KO) SPASIĆ
    Moj prvi lap top je, na žalost, posle osam godina verne službe, završio u starom gvožđu. Zapravo, još uvek je kod mog druga Buce, koji pokušava da ga oživi, ali vreme ga je jednostavno pregazilo. Iako ima sve potrebne priključke, ne prepoznaje nove operativne sisteme, niti programe, jer nema odgovarajuće drajvere – ako sam dobro razumela Bucino objašnjenje.
    Poslednji put sam ga koristila nekoliko dana nakon porođaja, ležeći na levom boku i kuckajući desnom rukom tekst za „Bazar“ za koji je rok isticao, naravno, juče.
    Uspavala sam bebu, zavukla se u sobu, i boreći se sa neispavanošću i baby blues-om kao blažom vairjantom post-porođajne depresije, krenula sam da pišem tekst, koji je ostao u takozvanoj sirovoj fazi, kada je nenadano, dve nedelje pre termina, moj prvenac odlučio da nas obraduje svojim dolaskom na svet. Najveći je problem bio u tome što je gore pomenuti lap-top već duže vreme otkazivao poslušnost – blokirao je na otprilike svakih pet minuta, a kada bih ga resetovala, uvek je bilo pitanje – da li će ikada više proraditi?
    Iako težak kao tuč, i zastareo u svakom smislu te reči (zamislite ko još koristi Windows 98!?), i često ismevan zbog svoje sporosti i buke koju pravi (da, buke, dobro ste pročitali – jer zvučao je kao pokvaren traktor), uspeo je da otkuca i pošalje na e-mail moj intervju, koji je sretno, uoči mog porodiljskog odsustva, obajvaljen u sledećem broju „Bazara“.
    Iako je to ujedno bio i poslednji put da je moj lap-top uspeo da se uključi, drago mi je da ga nisam prodala kada sam ga dobila na poklon od dragog ujaka iz Australije, i za taj novac kupila novog „juga“ , kako su me u šali savetovali.

  5. Prošle godine mi je na posao došla jedna mama, i dovela Dunju.
    Malenu, kovrdžavu ciciku, koja nikako nije htela ni da razgovara sa mnom, niti da pređe prag. Dok sam mami opravljala zube, Dunja je sve vreme stajala jednom nogom u hodniku, držeći se za ragastov (što je sigurno – sigurno je :), i gledala me OVOLIKIM okicama…
    Mama i Dunja su dolazile često, a svaki dan je bio isti…
    A onda su nam jedne noći ukrali stoni računar na poslu, pa sam ja počela da nosim laptop od kuće…
    Moj laptop nije baš nov, i skroman je; naputovao se, na njemu se ispisalo vazda naučnih radova, napadao se – ali radi :).
    I onda je – po ko zna koji put – opet došla Dunja sa mamom.
    I videla otvoren laptop na stolu, i na njemu otvoren Paint, a na ostatku desktopa se video – veliki, lep prugasti mačak.
    I onda je Dunja prešla prag.
    I sela na moju okruglu stolicu, i prvo gledala, i gledala… Ja sam se pravila da ne vidim ništa – znate, to vam je uvek najbolje :).
    Onda je Dunja PROGOVORILA, i rekla mi – “Tetka zubarice, jel’ ovo tvoja mačka”? Rekoh da jeste…
    Onda je Dunja uzela miša, i počela da RADI. Tako mi je rekla :).
    I sad ja imam ovo:

    http://img707.yfrog.com/i/dunja.jpg/

    Dunja mi je objasnila da je “VIDIŠ OVO ZEKA (tako se zove mačak), a OVO SI TI, ZUBARICE, a ovo sam ja – samo ne mogu da napravim tako lepu kuštravu kosu kakvu imam”.
    Dunja danas sama dolazi – naiđe po bonbonu, i da pita kako je Zeka.
    Sada me i poljubi kad odlazi…
    To je NAJVEĆA od svih koristi koje sam imala od ovog laptopa.
    Ikad…
    Eto.

  6. …Htedoh još samo da pozdravim druge posetioce, i da im kažem da su me njihove priče baš oraspoložile, u ovo sumorno “decembarsko” jutro. Sjajni ste, ljudi :).

    Svima – srećno, od srca :).

  7. Poštovani domaćine,
    sada sam videla da moj post zajedno sa linkom ima 1507 karaktera (with spaces), pa ako je to problem, ili slika, da rešim dok je vreme :).
    Hvala :).

  8. Hvala vama, Gorane :).

    Ja znam da ovo nije baš priča o tome kako sam razbila ili “udavila” laptop, jer i to mi se događalo ranije :), ali je meni, intimno, jedina značajna – kad se pomene reč “laptop”….
    Inače u životu nisam mnogo radila sa decom, ali čuvam sve njihove crteže njih, mene, bilo čega – sa sve cvećem i srcetima :), a ovo je bila jedina “elektronska” (Dunjin otac je dizajner, odrasla je uz računare; onda je imala sedam godina). Da ne bi slučajno ovog laptopa onda tamo, nisam sigurna da bi danas nas dve danas tako čavrljale….
    Neki od tih malih darodavaca su sada i za glavu ili dve viši od mene, i smeju se kad vide moju “izložbu” na poslu :). A ja budem tako srećna, ih – samo da znate :).

    Srdačan pozdrav i najlepše želje još jednom, i vama i vašim posetiocima :).

  9. Toshiba moje žene

    Imam laptop i nije Toshiba. Sa njime sam za ovih godinu i po dana koliko ga imam veoma zadovoljan. Pouzdan je i završava sve moje poslove koji i nisu bogznašta zahtevni, ali su meni važni. Naspram mene moja supruga je dizajner knjiga i radi na jednoj staroj šklopociji od desktop računara, smejali biste se njegovim karakteristikama i zaista je zadivljujuće šta sve ume da uradi na toj šklopociji. Doduše radni sto joj je okupiran velikim “debelim” monitorom, tastaturom i kablovima ali njoj to ne smeta da napravi koricu za neku knjigu koja je tako dobra da je da se “urami”. Uvek sam se divio njenim radovima i pitao kako joj to polazi za rukom. OK. Ja volim svoj laptop “amerikanca” i ne bih ga dao nikome ni za šta na svetu, ali žena je žena i posao je posao, a ja ne želim da ispadnem neuviđajan te sam “formalno” nudio svojoj ženi moj laptop za njen krš od desktopa, ali onako, znate: “uzmi ga tebi više treba”, naravno nadajući se da neće da ga uzme jer ima jednu “manu” – ne voli da menja stvari na koje se navikla. I to uvek upali, ona hladno odbija moj laptop (bar četiri puta bolji od njenog “desktopa”) i ja mogu da odahnem do sledećeg napada velikodušnosti prema svojoj ljubavi, a moj laptop je i dalje samo moj. Dani su prolazili i prolazili a ja sve manje imao posla na laptopu, a žena se sve više mučila na svom “desktopu”, ali niti sam ja pominjao razamenu (ili sam sve ređe pominjao), a ona tvrdoglavo neće da traži razmenu jer “ne voli novine” i sve to bi tako dok jedan njen klijent, gospodin sudija u penziji kome radi knjige godinama ne donese jedno veče Toshiba laptop Satellite L305 i jednostavno joj reče “uzmi ga sada je tvoj”. Moja žena u šoku zbog ukazane joj pažnje, a ja kao “stručnjak” preuzeh da ga raspakujem i postavim na njen sto (drhteći u nadi da će biti moj jer “žena ne voli novine”). Kada sam ga uključio i kada je zapredeo kao mačka bio sam na ivici da iskočim iz svoje kože – slika je bila bar dva puta blistavija i čistija nego na mom računaru. Gledam ga i nadam se, kada je gospodin sudija u penziji otišao posle popijene kafice da će moja najvoljenija žena reći: “Uzmi ga ti, meni je dobar i ovaj stari”. Nije to rekla. “Desktop” je pripao našem devetogodišnjem sinu za igrice, Toshiba ženi za stvaranje novih iskreno prelepih knjiga, a meni je ostao moj koji je dobar, ali ne i dovoljno dobar kao Toshiba moje žene. Kako su nam radni stolovi jedan pored drugoga, a štampač je vezan za njenu Toshibu povremeno je koristim za štampanje nekog dokumenta i gledam tu tako čistu, sjajnu sliku i zavidim, zavidim, zavidim… Verujte mi na reč – umem da se radujem tuđoj sreći…hm, sem u ovom slučaju.

  10. Imam racunar vec 11 godina, i uvek sam pratio tehniku i kupovao nove ali nikad mi se nije ostvarila zelja da kupim notebook do pre par dana. Dva dana pred rodendan odlucio sam uzeti neki jeftiniji lap-top pa makar umro, i preko jednog aukcijskog sajta sam ga i nasao, dobro mozda je licio vise na desktop sa zalepljenim LCD ekranom nego lap-top, ali zeleo sam ga jako zeleo. Otisao sam po njega u jedan grad koji sada ne bih da spominjem i sve je proslo po planu i presrecan sam isao kuci dok samo nisam video nekog cudnog coveka koji je bio nekako uzurban i stalno je preturao po dzepovima. Samo odjednom stao je ispred mene izvadio noz i rekao ,,Daj mi torbu i sve pare” Samo sam stao i zanemeo, nisam znao sta da mislim, samo je krenuo da me uhvati i bez razmisljanja sam ga sutnuo u nogu i dok se saginjao udario sto jace sa torbom gde je bio lap-top. Posle toga poceo sam da trcim, a zamnom i policajac koji je sve video, mislio sam da je sve gotovo kad odjednom samo sam se okrenuo nisam bio ni svestan sta je bilo, sem kad se pojavila velika bol i tad sam video udarila su me kola (samo sam se malo ugruvao). Hitna je dosla, a panduri su vodili onog coveka u stanicu, dok su me stavljali nazad nisam pustao torbu mislio sam previse sam prosao da bih ga sad izgubio i da ne sreca bude jos veca dogodi nam se sudar dok smo isli u bolnicu, a kad smo stigli tamo posle dva sata pregleda konacno sam predahnuo i stavio lap-top na sebe da ga prvi put upaliim. Nije hteo I ako je radio malo pre, protresao sam ga i cuo zveckanje, tog trenutka sam ga samo bacio na pod i razbio se u param parcad. U to vreme su moja devojka i roditelji ujurili sa reci ,,Idiote, mogo si poginuti” . Tada sam im ispricao sve sta se desilo, posle jedno sat pricanja ostavili su mi paket i rekli srecan rodjendan. Uzeo sma paket i polako otvorio, a unutra je bila Toshiba NB205 Netbook. Samo je krenula suza, da li od srece ili tuge ni dan danas nisam ukapirao. Sada sedim kod kuce sa svojim novim netbookom i pisem ovu pricu sav u plavicama i cudnom novim iskustvom. Stari notebook stoji u sobi sav od super lepka kao podsetnik tog lepog dana. =)

  11. TemplateCoder

    Ovo je TemplateCoder, tj. IBM ThinkPad X20 notebook sa Pentium III srcem koje kuca na 600 MHz (RAM 192 MB i HD 20 GB) i sve što mu je na umu može da prikaže na ekranu od 12.1″. Reklo bi se skromno u odnosu na današnje mašine ali.. Ovo nije samo mašina.

    Od samog početka, na njemu je radio Kubuntu 6.10 što znači da smo uvek imali stabilan i otvoren odnos :) Iz našeg druženja je proizišlo mnogo lepih i konstruktivnih stvari, moj blog je kompletno kreiran na njemu kao i većina tekstova koji su kasnije objavljeni. Vrlo je zgodan za rad, radilo se o programiranju ili video montaži čestitke za rođendan. I tu leži priča…

    Neki od razloga zašto je (pored performansi) bio zgodan jesu njegova kompaktnost i vrlo tihi rad. Male dimenzije su se fino uklopile u septembarski ispitni rok 2008. Stanovao sam tada sa drugaricom u sobi koja je bukvalno imala dimenzije 3×3 metra. Mala soba ali sasvim dovoljna da u nju stane krevet (za nju), stočić (čiji je veći deo zauzeo CRT monitor) i ormar u kome je bila vešana garderoba a na dnu, urolan, ležao moj krevet (jorgan, ćebe i jastuk) :) Zašto je sve to bitno?

    U prethodnom pasusu leži najveći deo odgovora na pitanje: A zašto je bio na podu? :)

    Verovatno je u nekom trenutku nogara stolice “prešla” preko njega, ili je možda neko “ugazio”… Ne znam… Znam samo da sam blago razvukao osmeh kada sam nakon ispita došao u stan, kliknuo dugme za startovanje i ugledao ovo. Tog trenutka je unapređen na poziciju kućnog servera. I dalje aktivno doprinosi razvoju mojih ideja, jedino što mi je uz ovakav “screensaver” povremeno potreban eksterni monitor :)

  12. I ja se izvinjavam što sam, u komentaru iznad, malo prekoračio broj karaktera (ako računamo praznine :) )
    Kao što se u svim komentarima vidi, računar ne mora po definiciji da bude hladno parče opreme.. Ljudi ih koriste u svakodnevnim situacijama što često za njih veže i neke uspomene… :) A kad se na sve doda da oni čuvaju i naše fotografije, snimke… računar jednostavno nije samo mašina :)
    Svim učesnicima mnogo sreće, zadovoljstvo je čitati ovakve komentare ;)

  13. Ja sam se prebrojao misleci na broj reci a ne karaktera pa vam saljem ispravljenu verziju price ako prihvatate ispravku.

    Ispravljena prica glasi:
    Toshiba moje žene

    Imam laptop i nije Toshiba. Sa njime sam veoma zadovoljan. Pouzdan je i završava moje poslove. Moja supruga je dizajner i radi na jednoj staroj šklopociji i zaista je čudo šta sve ume da uradi na njoj. Doduše radni sto joj je okupiran hardverom ali njoj to ne smeta da napravi knjigu koja je tako dobra da je da se “urami”. OK. Ja volim svoj laptop i ne bih ga dao nikome ni za šta na svetu, ali žena je žena , a ja ne želim da ispadnem neuviđajan te sam “formalno” nudio svojoj ženi laptop za njen krš, ali onako, znate: “uzmi ga tebi više treba”, naravno nadajući se da neće da ga uzme jer ima jednu “manu” – ne voli da menja stvari na koje se navikla. I to uvek upali, ona odbija moj laptop i ja mogu da odahnem do sledećeg napada velikodušnosti , a moj laptop je i dalje moj. Dani prolaze a žena se sve više mučila na svome kršu, ali niti ja pominjem razamenu, a ona je ne traži jer “ne voli novine” i sve to bi tako dok jedan njen klijent, sudija u penziji kome radi knjige godinama ne donese jedno veče Toshiba laptop i reče joj “uzmi ga sada je tvoj”. Moja žena u šoku zbog ukazane pažnje, a ja kao “stručnjak” preuzeh da ga raspakujem i postavim na njen sto drhteći u nadi da će biti moj jer “žena ne voli novine”. Kada sam ga uključio i kada je zapredeo kao mačka bio sam na ivici da iskočim iz kože – slika je bila dva puta blistavija i čistija nego na mom. Gledam ga i nadam se, kada je gospodin sudija u otišao da će moja voljena žena reći: “Uzmi ga, meni je dobar i stari”. Nije to rekla. Toshiba je pripala ženi za stvaranje knjiga, meni je ostao moj koji je dobar, ali ne i dovoljno dobar kao Toshiba moje žene. Kako su nam radni stolovi jedan pored drugoga, pogledam povremeno njenu Toshibu i u njegovu tako čistu, sjajnu sliku i zavidim, zavidim… Verujte mi – umem da se radujem tuđoj sreći…hm, sem u ovom slučaju.

    PS
    Molio bih Vas da zamenite prethodnu pricu ovome kako bi ispunjavao uslove za takmicenje
    Hvala

  14. Malopre mi je momak rekao: „Moraš napisati priču o laptopu, jer nikada nisam video osobu koja toliko voli svoj laptop kao ti“. Definitivno istina.

    Tražila sam konfiguraciju koja bi zadovoljila moje softverske potrebe, a uklopila se u cifru koju sam mogla da odvojim za laptop. Šetala sam kao profesor Baltazar, razmišljala, razmišljala i dosetila se! Toshiba, model L 300 satellite 21X !

    Konfiguracija. Sve što mi treba za ugodan rad? Hm, grafička kartica koja podržava HD sadržaje, dual core procesor sa malom potrošnjom energije, 4Gb RAMa (jer mislim unapred), visoka učestalost osvežavanja ekran, barem 85 Hz zato jer nisam svoje oči na cesti našla, kamera, mikrofon i zvučnici zadovoljavajućeg kvaliteta, za svakodnevnu korišćenje. Znam šta trebam i hoću. I sve to imam.

    Savršen dizajn, bez neupotebljenog prostora (plastika oko ekrana i touch pada) koji mi strašno smeta. Zaobljenih ivica, jednostavan i potpuno praktičan. Kompletno crn, bez sivih delova koji mi se nikako ne dopadaju. Radi sve, a izgleda odlično? Strava!

    Pored konfiguracije koja mi odgovara i savršenog dizajna, šta ako mi se desi da se ošteti? E tu dolazi ono najzanimljivije. No Matter What garancija. Zamislite da imate laptop koji je savršen i još imate garanciju koja pokriva više nego što ste ikad sanjali. Ja imam.

    Ovaj laptop je definitivno ono što mi je trebalo :) Stoji na stoliću uz krevet, budimo se zajedno i idemo da spavamo zajedno. I, možda smešno zvuči, ali volim ga i ne bih ga menjala ni za jedan drugi.

    http://twitpic.com/197x5y

  15. Dosadan dan, sedim u servisu i čačkam neke računare. Dolazi gospodin, obučen u odelo sa krvatom. Ono, full biznismen. Stavlja kožnu torbu za laptop na sto, pozdravlja se samnom i počinje svoju priču:
    “Momak, imam problem sa laptopom, ali mi je zaista jako stalo da proradi ponovo…”
    Zaustio sam da kažem da neke veće kvarove na laptopovima nije isplativo popravljati. Prekinuo me je pokretom ruke.
    Šta sam mogao? Ućutao sam i obratio pažnju na njegovu priču:
    ” Danas sam bio na terenu u obližnjem selu i svratio do prijatelja koji ima tamo salaš. Sreća, poneo sam i laptop sa sobom kada sam ulazio kod njih. Njihova unuka me je povela da vidim njihovog novog ‘ajgira’, rekla je.”
    Pomislio sam kakve veze ima sreća sa nošenjem laptopa u štalu, ali pustio sam ga da nastavi.
    I on je nastavio: “Konj prelep! Crn kao noć, velik, jak. Kraljevski čoveče! Morao sam da odem da ga pomazim. Kako je bio u boksu mogao sam samo da mu priđem od pozadi. Laptop sam morao da prebacim u levu ruku i da ga podignem na vrata od boksa i stavim ovako na grudi da bih mogao da dosegnem konja. Sledeće što se dogodilo je bilo buđenje u bolnici 6 sati kasnije! Ispričali su mi da sam ja OK, ali da laptop nije tako dobro prošao. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Konj me je preko ograde ritnuo u grudi, odnosno pravo u laptop koji je stajao na njoj. Da nije bilo laptopa, rekli su mi, od siline udarca bi mi najverovatnije bio smrskan grudni koš i stalo bi mi srce. Odbacio me je 7 metara! E, sad pogledaj laptop.”

  16. U mom životu postoje dve osobe, ona koji volim i ona zbog koje smrdim na duvan. Ona koju volim nije bitna za ovu priču, već the smelly one. Inače reč jeste o pripadnici ženskog, nazovi lepšeg pola, ali isto tako i razlog za otvaranje mog depresiv kluba. Priča počinje onog dana kada dete, iz prethodne price, pada na glavu. Šalim se. Počinje onog dana kada se Odžak useljava u moju sobu studenskog doma, sa sobom noseći box citareta i lap top. Lap top joj je neophodan za rad na projektima, a cigarette za preživljavanje stresa tokom rada na projektima. Rad na projektu trpe i moja pluća. Kada ne radi projekte, Dete život provodi u krevetu gledajući filmove i pušeći. Ona tako provodi svoje dane učaurena čureći i čupajući poslednje molekule vazduha iz naše sobe. I sve to gledajući u lap top. I tako, da nema Tog lap topa, ona bi , možda, nekada i ustala iz tog kreveta. Možda bi nekada i izašla iz sobe ili otvorila prozor ili barem izbacila pikslu! To je moja priča. Ah, moja priča i dalje traje…

  17. Hmmm….:) Kako poceti moju laptop pricu i docarati moju tuznu sudbinu sa njim….
    Sve je pocelo jednog lepog dana kada je taj sivi laptop postao moj…Gledala sam i divila se, moj prvenac :) Zensko kao zensko, dok sam skidala lak na noktima, mislila sam da acetonom mogu skinuti i malu tackicu od markera koja je ostala na latopu, a uz tackicu skinem i malo i natpis ADVENT. Ali nema veze, to se moglo preziveti, misleci da mu nikad vise necu naskoditi. ALI nakon tri meseca onda zamalo moj laptop da mi zapali stan :s
    Verovatno namestajuci kabal u nezgodan polozaj doslo je do spoja tako da jednog dana kabal od punjaca vise nisam mogla da izvadim, poceo je da se topi, varnice da sevaju, sva sreca pa sam videla pa sam isti takav odnela u obliznji servis…Danima sam bila povod za smeh ( dosla riba, zaglavila punjac u laptopu ) Kabal je “iscupan” ali posledice su i danas ostale, te svaki put moram da ga namestam u specijalan polozaj ( malo uvrnes, nakrivis) i onda ce da puni.
    Taman kad sam pomislila da je to nesto poslednje sto moze da mu se desi, shvatila sam da nije i da mu je verovatno takva sudbina ( moja ili njegova ne znam) mozda je on dospeo u pogresne ruke, a mozda sam i ja naletela na pogresan, proklet, uklet pa sam takve srece….i da….vracam se na moju laptop pricu…lep dan, divan da se raspremi soba…hmmmm gde laptop da stavim da mi ne smeta…mozda na prozor :) samo na par sekundi, dok izbrisem prasinu na stolu, ali onda sam zaboravila da je on tu, pa sam prozor otvorila, a on je onako lep, siv i elegantan sleteo sa prozora i ‘brebno” od laminat…misleci e ovo je definitivno kraj, iznenadila sam se, on ipak radi :)) I tako druzimo se i dan danas, malo zakuca ponekad, malo muku mucim sa punjacem, ali ipak to je moj prvenac…
    Moram da naglasim, iako verovatno sve ovo zvuci u fazonu “tipicno zensko, smotano, ipak nisam, sve je to slucajnost, ili jednostavno ne da mi se :)

  18. Novogodisnja euforija… 29. decembar, kisa… Beograd… Umesto da uplatim dobar novogodisnji aranzman, odlucio sam da se pocastim Toshibinim Sattelite laptopom… Posto je u pitanju moj prvi laptop racunar, odlucio sam da se nimalo ne stedim… Guzva u gradu, a laptop ogroman, kutija poput 2 njegove duzine… Zastoj u saobracaju… Pod jednom rukom laptop, u drugoj kisobran… Prvo sam setajuci, izudarao sve ljude oko sebe… Problem tek nastaje prilikom ulaska u gradski bus… Bus-prepun… Ulazim… E sad kako platiti kartu, hmmm? Ruke su mi bile prepune rekvizita… Prilazi devojka, iako je jos prilikom mog ulaska kolutala ocima verovatno misleci “SAMO SI JOS TI FALIO”… Ironicno mi je rekla: “Hoces da ti ga pridrzim (misleci na laptop)?” A ja joj vidno iznerviran odgovorio “Neka hvala mogu i sam…” Shvativsi dvosmislenost price, ceo bus je prasnuo u smeh…Dok sam pored silne muke morao da se smejem, devojci zaista nije bilo svejedno… Sta sam sve taj dan proziveo sa njim, super sam prosao. A devojka u prodavnici me je ionako uputila u Toshibinu “BEZ OBZIRA NA SVE GARANCIJU”, rekavsi mi da su oni laptop vec registrovali na njihovom sajtu.

  19. Bio je to lep dan, negde sredinom prosle godine. Posto su zatvorili sve igraonice po gradu odlucili smo da napravimo LAN party kod prijatelja pa sam poneo svoj novi tek iz kutije izvadjen laptop.
    Sve smo postavili i poceli igru. Posle dva sata Call of Duty-a odlucio sam da trknem do WC-a jer ipak dva sata sedenja uz kompjuter i 2l Pepsia zna da potera coveka. Pozurio sam da sto pre stignem kad samo odjednom vidim da sam povukao LAN kabal sa nogom, a laptop pada. Samo sam polako prisao i u sebi se molio Bogu da mu nije nista, uzeo sam ga u ruke i polako okretao kad ono vidi cuda nije mu nista! Pao mi je kamen sa srca nikad se tako lepo nisam osecao, samo sam ga podigao sa zemlje i vratio na sto, ali nisam video da sam ga stavio uz ivicu i tad je pao drugi put, ali ovaj put sa manje srece posto mu se UPS zabio u monitor. Od tog dana sam batalio laptopove i nabavio desktop kojem je monitor dobro prisrafljen za sto tako da nece on nikud =)

  20. Dragi blogeri, za pocetak da se predstavim. Ja sam pre svega mama dva decaka, jedan ima 9 a drugi 2 godine.
    Ovih dana sam u potrazi za laptopom naisla i na Toshibinu promociju “Garancija bez obzira na sve” koja me je moram da priznam veoma zaintrigirala. Naime vec duze vreme kada kupujem neku skupu stvar za kucu u sali pitam trgovce “da li je otporno na decu”. Moja dva mala “andjela” iako su zaista pametna i lepa deca, vole da testiraju izdrzljivost pokucanstva i aparata. Kada je namestaj u pitanju, vec smo se ispraksirali, kupujemo samo od punog drveta, nista Forma Ideale, nikakvi jeftini kreveti (jedno vreme sam kontala da decu posaljem u fabriku da testiraju izdrzljivost kreveta :) ).
    S obzirom da dobar deo dana nisam kod kuce i da ih cuva ili baka ili siterka, nemam nacina da njihovim vragolijama na vreme stanem na put.
    Naravno racunar je deci omiljena igracka, starijem je dobar za igrice a mladjem za crtace. Najveca muka je to sto je racunar takodje pogodan za polivanje sokovima, mlekom, a ako se posvadjaju i za udaranje tastature, monitora i slicno.
    Tako je i moja desna ruka- moj laptop- stradao, kada je mladji andjeo, ljubi ga majka, punu sholju gustog soka izvrnuo na njega. S obzirom da zivimo na Kosmetu i da su mi servisi daleko, a i laptop je star (dobro je i ovoliko “ostao ziv”), nosim se mislju da kupim nov (i da ga ne ostavljam kod kuce naravno dok deca ne porastu).
    I zato bih da pitam da li Toshiba u okviru svoje garancije podrazumeva i napade dece na racunar? :)
    Srdacan pozdrav

  21. – Prvog dana na poslu kaže šef svojoj novoj sekretarici:
    “Molim Vas koleginice, otvorite ofis.”
    – Razdragana sekretarica istog trena ustade i zanosim dugim nogama prošeta kroz kancelariju da otvori vrata, kroz smeh dobacujući: “Evo dokaza da je dobro što mi firma plaća časove engleskog jezika već godinama!”
    “Koleginice, mislio sam na program ofis” – reče šef.
    “Bivši šef i ja smo često gledali TV, ali mislim šefe da taj kanal nemamo na aj-pi-ti-viju.”
    “Program tvog kompjutera, koleginice” – nervozno će šef.
    “Odlična sam u sekretarskim poslovima, znam engleski, izgledam bolje od Marine Perazić, ali da pjevam ne umem šefe. Možda aludirate na sobu 23? Za takve stvari kod mene je garancija bez obzira na sve zagarantovana”- ponosno će sekretarica.
    “Molim Vas, uključite kompjuter i otvorite novi dokument.” – izričit je bio novi šef.
    “Svi dokumenti su na stolu šefe, sve je tu, a sumnjam u bivšeg šefa da mi je podvalio da mi kompjuter ispiše user i pas kad god ga uključim. Ponekad sam bivšem šefu u šali govorila: ‘useru jedan’, jer je uvek imao sreće, a po firmi se pričalo da je pravi pas, pa sam sve povezala. Udvarao mi se, stalno je to radio. Govorila sam mu da je kompjuter pokvaren, i sve sam nosila Toši da mi uradi.”
    “Kojem Toši?” – upita šef.
    “Toši ba, onaj kod prozora na sedmom.”
    “Koleginice, kako stojite s kompjuterom?”
    “Mogu ja i stojeći i sedeći šefe, ne smeta meni kad je uključen. Ako ste Vi navikli na to, kao i bivši šef, slobodno vi radite na kompjuteru, meni ne smeta.”
    “Koleginice, kako zavrašavate poslove bez kompjutera?”
    “Nosim Toši ba, sve može i sve zna, a i baš je simpa! Izvinite šefe, zvoni mi ajfon. Halo! Đe si ti bolan, šušti nešto? Šta to šiba bolan? Ajme! Važi, pokupi me kolima na parkingu. Nemam posla bolan, za deset minuta! Aj’ vidimo se! Uf, izvinite šefe, kaže da je haos napolju, to šiba, kaže, na sve strane!”
    – Žureći ka vratima, sekretarica zadrži pogled na laptopu ispred šefa, na staklenom stolu, i reče: “Jao, šefe, vidim i kod Vas to šiba! Mašala!” – držeći donju usnu među zubima.
    “Sram Vas bilo koleginice, gde to gledate?” – ljutito će šef.
    “U Vašu Tošibu šefe. Razumijem se i ja bolan u kompjutere”.

  22. Da ne bude kasnije kako neko nije dobar zaključak, a šef promašio temu – šefu ništa drugo nije ostalo, nego da u afektu, iz više razloga, slupa laptop.

  23. Ovo je pravi odgovor na pitanje: “Kako sam slupao [Toshiba] laptop [S garancijom bez obzira na sve!]?”

    – Prvog dana na poslu kaže šef svojoj novoj sekretarici:
    “Molim Vas koleginice, otvorite ofis.”
    – Razdragana sekretarica istog trena ustade i zanosnim dugim nogama prošeta da otvori vrata od kancelarije, i osmehujući se dobaci: “Evo dokaza da je dobro što mi firma već godinama plaća časove engleskog jezika!”
    “Koleginice, mislio sam na program ofis” – reče šef.
    “Bivši šef i ja smo često gledali TV, ali mislim šefe da taj kanal nemamo na aj-pi-ti-viju.”
    “Program tvog kompjutera, koleginice” – nervozno će šef.
    “Odlična sam u sekretarskim poslovima, znam engleski, izgledam bolje od Marine Perazić, ali da pjevam ne znam šefe. Možda aludirate na sobu 23? Za takve stvari kod mene je garancija bez obzira na sve zagarantovana”- ponosno će sekretarica.
    “Molim Vas, uključite kompjuter i otvorite novi dokument.” – izričit je bio novi šef.
    “Svi dokumenti su na stolu šefe, sve je tu, a sumnjam u bivšeg šefa da mi je podvalio da mi kompjuter ispiše user i pas kad god ga uključim. Ponekad sam bivšem šefu u šali govorila: ‘useru jedan’, jer je uvek imao sreće, a po firmi se pričalo da je pravi pas, pa sam sve povezala – udvarao mi se. Stalno je to radio. Govorila sam mu da je kompjuter pokvaren, i sve sam nosila Toši da mi uradi.”
    “Kojem Toši?” – upita šef.
    “Toši ba, onom kod prozora na sedmom.”
    “Koleginice, kako Vi stojite s kompjuterom?”
    “Mogu ja i stojeći i sjedeći šefe, ne smeta meni kad je uključen. Ako ste Vi navikli na to, kao i bivši šef, slobodno Vi u to vreme radite na kompjuteru, meni ne smeta.”
    “Koleginice, kako završavate poslove bez kompjutera?”
    “Nosim Toši ba, sve može i sve zna, a i simpa je! Izvinite šefe, zvoni mi ajfon. Halo! Gdje si ti, šta to šušti? Šta to šiba bolan? Ajme! Važi, pokupi me kolima na parkingu. Nemam ba posla, za deset minuta ću! Aj’ vidimo se! Uf, izvinite šefe, kaže da je haos napolju, to šiba, kaže, na sve strane!”
    – Žureći ka vratima, sekretarica zadrži pogled na laptopu ispred šefa, na staklenom stolu, i reče: “Jao, šefe, vidim i kod Vas to šiba! Mašala!” – držeći donju usnu među zubima.
    “Sram Vas bilo koleginice, šta to radite?” – ljutito će šef.
    “Hvalim Vašu Tošibu šefe! Razumijem se i ja bolan u kompjutere” – reče sekretarica i muški zatvori vrata, istovremeno kad i šef svoj laptop, pre nego što ga je slupao.

  24. Ovo je mala strašna storija koja mi se desila pre par dana. A pre šire razrade ukratko ću vam reći šta se zbilo… moj laptop je “preminuo”.

    Bukvalno je umro, otišao na nebo i reinkarnirao se. Uzrok ovog nepodonošljivog čina je odluka hard diska na mom laptopu da bez ikakvog razloga i upozorenja oduzme sam sebi život, ostavljajući me tako da ga proklinjem celi život.

    Možda ćete se pitati šta sam u ja skrivila da me tako podmuklo napusti.Ali, to nije sve, pored toga što je zauvek otišao, povukao je “u vodu” za sobom sve moje podatke. Možete zamisliti, čitav dvomesečni rad na jednom važno projektu. Radim ja tako, i odjednom, iznenadi me onaj čuveni “plavi ekran” razočarenja. I sve stade, sve nestade. I sav moj trud ode “niz vodu”.

    Na sreću, moj brat uspeo je da spase neke fajlove, uglavnom neke radove od ranije, uglavnom moji poslenji i najbitniji radovi i fajlovi su nestali. Osećaj je sličan onome kada plaćate gorivo na pumpi i vidite da pola novca leti i leprša u budžetski bunar bez dna.

    A sada, nakon reinkarnacije, moj laptop je živ i zdrav, jer sam postojeći eksterni disk umesto onog koji me je razočarao, unacila u računar. Kao i obično, ponovo sam morala da instaliram sve te programčiće i druge stvarčice, ali mi je najteže palo da ponovo pronadjem sve te instalacije. Bilo je naporno i teško, ali se isplatilo, jer je moj ljubimac “ponovo živ”. I zdraviji, nadam se, od one prethodne inkarnacije ;) te da neće ubrzo zahtevati neko lečenje.

  25. Laptop me je prosto, preporodio. S obzirom da sam ja i poslom i van posla prilično vezan za računar pravo je čudo koliko sam dugo izdržao zaviseći od stonog računara. U stvari, kad se setim, umeo sam ja i stoni računar pod mišku pa hajdmo gde treba.

    Danas, moj dan je nezamisliv bez laptopa. Na njemu mi je sve čime se bavim, tako da se od njega ne odvajam. Uvek ga držim priruci, i na poslu i kod kuće i na planinarenju, i na bicikli, ma svugde.

    Nije mu nepoznato da džumi po krovovima dok mi pomaže da namestim neki vajerles, da mi razbija stravu kad noćevam pod šatorom u nekoj planini, da mi, u nedođijama, uz pomoć GPS-a pokazuje gde sam, da se šepuri pred nekom zgodnom devojkom, a još više pred klijentom, ili da mo ubija vreme filmovima ili muzikom, a o Internetu da i ne govorimo.

    Ne znam koliko puta me je spasao kad zaboravim da nešto obavim, na sred ulice mogu da ga otvorim, uhvatim neki komšijski ADSL i na brzaka rešim problem.

    Ponekad se i našali sa mnom, kako i kod kuće i u kancelariji imam tri stona računara i još lapropt, koistim KVM preklopnik tako da istu tastaturu, monitor i miša koristim na bilo kom od njih. E pa, nekad me zblese pa ubacujem CD u pogrešan računar ičudim se što ga ne čita i tako. Nezgodacije mi još nije pravio.

    Ko me zna, navikao je da me uvek sreće sa torbom laptopa obešenim o rame, a torba – puna: ima “100 kila” i bez laptopa. U njoj imam sve, od raznih kablova i adaptera do pomoćnih uređaja.

    Kaže nije mu loše, dobro je opremljen, sve je to ok, samo je eto malo usamljen. Fali mu društvo, pa je pitao da mu navacim neku kameru, i to baš onako slim, da može lepo da se smesti u torbu pored njega, pa dau društvo sa njom pored svega što čini, može i da zabeleži gde ga sve nosam i šta sve može.

    Pa kako da mu ne ispunite tu želju?

  26. S obzirom da nikad nisam imao kompjuter, dobiti lap-top u mom slucaju znacilo je kao dobiti sedmicu na lotou. I dok su prijatelji odavno razglabali o “Counter strike-u” ja sam se pitao:”O cemu oni to?” I tako ja dobijem svoj prvi lap-top u sivoj boji. Sreci nikad kraja, odmah sam pozvao prijatelje. 3,4 meseca kasnije, desilo mi se nesto neverovatno. Moja prijateljica i ja gledali smo film i nekoliko semenki suncokreta ispalo je iz cinije, upalo u tastaturu i zaglavilo se izmedju tipki. Pouzdah se u svoju (ne)strucnost, izvadih nekoliko tipki i ocistih tastaturu. Ali, tu se javio najveci problem: kako vratiti tipke? Tipke su na sebi imale dva mala plasticna okvira koja su bila ukrstena a zatim se trebaju zakaciti za metalne umetke na lap-top-u. Bio sam dovoljno nespretan da neke okvire polomim, a neke izgubim, sto od straha da ne vide matorci, sto od visesatnog nerviranja. Kao slag na tortu, drugarica je primetila kako jedna veoma mala buba seta po ekranu. Pih, kakav problem! Pomislio sam. Nekoliko puta sam lagano pritisnuo ekran, i buba je bila mrtva. Kad sam krenuo da ocistim ekran, buba nije “silazila” sa njega. Tada sam shvatio da je ona ustvari bila unutra. Ni dan-danas mi nije jasno kako je zavrsila tamo. I tako, kupio sam novu, bezicnu tastaturu preko koje vam i saljem ovo. Moj lap-top vise nije ono sto je nekada bio-punokrvna masina, sad je ruglo i krs, fali mu 5 slova i ima bubu na ekranu, ali je barem unikatan i jos uvek dobro radi svoj posao!

  27. Ovo je priča o jednom ljubavnom trouglu…
    Njega činimo: moj momak, njegov laptop i ja. U stvari, pričam vam SVOJU priču o NJEGOVOM laptopu, ali uskoro ćete videti kako stvari stoje…
    Pre neki dan smo šetali po Novom Sadu. Bio je lep i sunčan dan. Ja sam skoro dve nedelje pre te šetnje bila bolesna i baš mi je prijala. Onda smo stali da sačekamo zeleno svetlo na semaforu da pređemo ulicu. U jednom momentu sam malkice počela da gubim ravnotežu i da se naginjem unazad. U tom trenutku sam instinktivno pružila ruku prema momku da bih se pridržala na njega, na šta je on, onako krajnje spontano i iskreno rekao: ’’Jao pazi, nemoj da padneš, držim laptop na ramenu!’’ ?!?!?!?! Brzo sam se vratila u stabilan položaj, ali mom zaprepašćenju nije bilo kraja. :) Dakle, moj momak bi pre mene pustio da padnem, nego što bi rizikovao da krene za mnom i da se nešto desi laptopu. :) MOJ DIVNI MOMAK!! Nisam mogla da verujem. Nastavila sam šetnju šokirana. Bila sam šokirana jer on zaista jeste divan momak, ali ono što je rekao je bilo tako iskreno i nekontrolisano i zbog toga tako istinito.
    Eto, pa vi sad vidite kako je meni sa tim bolom koji sam preživela. :)
    P.S. Moj laptop je super, hvala na pitanju. :)

  28. A zasto sam nosio laptop sa sobom kad sam isao da kupim jogut tog jutra – ne pitajte me. Verovatno zato sto u prodavnici umeju da budu bas dugi redovi. Enivej, sasvim sam normalno cekao red za kasu i surfovao po netu sve dok mi nije prisla neka baba i pocela da mi prica kako je windows xp zastareo i kako treba da predjem na windows 7.
    “Izvinte, staramajka, vi ste iT ekspert?” pitao sam.
    “Jok, bre, sinko ja prodajem kupus.”
    Dok sam je gledao u neverici, zacuo se strasan trezak i lomljava stakla a svi u prodavnici su kao jedan pogledali ka vratima. Kroz vrata je ulazio Arnold Schwarzenegger sa tamnim naocarima i skracenom dvocevkom u ruci i viknuo:
    “Get down!”
    Kako je ulazio, jedan gospodin koji mu je bio najblize je poceo da vadi ruze iz svojih dzepova i da mu baca pod noge. Kad sam cuo povik, ja sam se bacio na babu koja prodaje kupus I grleni povik:
    “DOLE BRE BABA, JBT!”
    A onda se zacuo zaglusujuci pucanj I ucinillo se da se masa oko kase kao jedan spustila na zemlju. Pravi problem je bio taj sto sam gurnuo babu desnom rukom dok sa levom drzao laptop I instiktivno je ispruzio pri padu. I kako je Shwale okinuo, pogodio je tacno moj laptop I razneo ga I ostalo mi je pola tastature u ruci da je drzim.
    Neljudski krik “Neeeeeeeeeeeeee” je bilo sve sto sam mogao da proizvedem I vec sam poceo da cepam odecu od tuge, kad mi je Arnold prisao, pruzio ruku I rekao:
    “Come with me if you want to live”
    Tad se desilo nesto neocekivano: baba je odnekudi zvadila harmoniku I pocela da svira rusku pesmicu Podmoskovnie vechera, pred kojom je I Arnold zanemeo.
    “Izvini, Marko”, rece on skrenuvsi pogled ka meni, “ali opet su poskupeli pivo. Razbesneo sam se”
    Tada me baba upita:
    “Je li, sine, a sta znaci JBT?”
    “Jedinstveno Bradati Tetrapak”, odgovorih snuzdeno, ne mogavsi da poverujem sta se desilo mom laptopu…

  29. Kada je dosla jesen, pocetak novog semestra i vreme da krenem u drugi grad i nastavim studije, odlucim da prodam skuter koji sam kupio od ustedjevine i rada preko studentske zadruge i kupim lap top! Tako i bi, kupih vrlo mocan gejmerski lap top! Cuvao sam ga i pazio ko malo vode na dlanu, ali kako to obicno i biva ono sto previse pazis, obicno vrlo brzo i upropastis!
    Kako u stanu u kome provodim studentske i najlepse dane svog zivota nemam internet snalazim se tako sto sa ograde terase pod vrlo cudnim uglom hvatam komsijin wireles signal! Pocetkom novembra izadjem ja u jakni na terasu, malo na facebook, kao i vecina mladih u srbiji! Cetujem sa koleginicom sa faxa, vrlo lepom, sarmantnom devojkom koja mi se tad vec duze svidjala! I tako dok mi cetujemo, trpim hladnocu, jednom rukom drzim lap top, drugom rukom kucam i zamisljam kako ispijamo neko pice u kaficu, prikrada mi se cimer iza ledja! Udario me je po ramenima prodrao se :“sta radis tu“. Ja sam se toliko prepao, a i od udarca po ledjima, ispustio sam lap top sa drugog sprata! Pao je srecom na zemlju! Odjednom neverica! Mislio sam da sanjam! Strcavamo dole, lap top napukao, ispala baterija, polomljena vratasca od cd roma! Donosim ga gore u stan, ruke mi se tresu, vracam bateriju i ocekujem da se ukljuci, ali ne daje znake zivota! Popravili su ga u servisu, ali su i dalje vidna ostecenja! Iako je prilicno slupan i dalje radi! Do danas nisam prezalio ispustanje lap topa i ne tako mali iznos novca dat za popravku, jer garanciju naravno nisu uvazili!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *