Socijalni paradoks

Categories Ekonomija, PolitikaPosted on

Evo danas je 1. maj, dan kada svet obeležava nekakav uspeh radnika u borbi za svoja prava koji je neko, nekada uspeo da ostvari. U osvešćenom (da ne kažem “opasuljenom”) delu sveta neka nova radnička klasa pokušava kroz proteste i demonstracije pokušava da ukaže na svoj trenutni položaj i socijalni trenutak.

Ali njih nema ko da čuje, globalizovan kapital teži efikasnijoj samooplodnji gde nema mesta za kojekakva prva zaposlenih koja bi samo delovala usporavanjem točka obrta kapitala. Na drugoj strani, kod nas tek par sindikalnih okupljanja, železničarski “štrajkić” i “šetnji” čije učesnike većina “prvomajaca” smatra pomalo blesavim i prolazi pored njih u čudu. Većina se ipak odlučila za tradicionalno besomučno, i da tako kažem bezrazložnog – ničim izazvanog, izjedanja “roštilj-mesišta” u prirodi. Jutros, samo ih gledam, “izletnici” se prosto utrkuju ko će više ” ‘leba i uz ‘leba” da ponese, ne bi li utolili nadolazeću “glad”.

Možda bi bolje bilo da zastanu na trenutak i zamisle se, nad sobom i svojim životima. Odlazeća, tehnička vlada koja nikako da ode, pre izvesnog vremena pomerila je starosnu granicu za odlazak u penziju na 65 godina života. U tom trenutku to kod nas nikom nije zasmetalo, ili bar većini, a to je upravo bio razlog što je jedan broj nemaca izašao danas na ulice i pokušao da ukaže na činjenicu s obzirom na životni vek, velika većina ni ne uspe da “uživa” u penziji.

A činjenice su surove, prosečan životni vek u ovim krajevima je između 65 i 70 godina, pa ako se u penziju ode između 60 i 65 godine, veoma malo vremena ostane za zasluženo “uživanje u polodovima rada”. Jednostavno i maksimalno prosto rečeno, pa možda i pomalo surovo, sa radnog mesta direktno se ide na večni počinak. Pa kad se malo zamisliš i nismo tako daleko od Matrixa, samo što se u ovom slučaju služi nekoj drugoj vrsti mašina-upravljača.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *